"Draga Neptunija

Tako sam zbunjena. Znam da mi samo ti možeš pomoći. Moj dečko mi kaže da živimo na beznačajnoj planeti koja kruži oko osrednje zvezde, i da je svemir tako velik da mi nikako ne možemo biti dovoljno važni da se kvalifikujemo za primanje bilo kakvih planetarnih uticaja. Šta da radim?

tvoja očajna Trejsi

Draga Trejsi

Pretpostavljam da si pokušala očigledno i polila ga kofom hladne vode. To može dati rezultata u ranoj fazi ovakvog stanja, mada ćeš uskoro otkriti da su njegova stanovišta izražena s tako mnogo kolera, da se sva voda koju prospeš na njega pretvara u paru.
Meni zvuči kao da je on upao u neko loše društvo, i da je razgovarao s ljudima koji ne vide dalje od nosa, a svoje filozofije zasnivaju samo na tome. Da, Trejsi, univerzum je vrlo veliki; čak je i Alfonso, koga, dok ovo pišem, posmatram kroz prozor kako viri ispod haube mog Ferarija, sa svom svojom impresivnom mišićavošću, vrlo mali. Ali, same dimenzije ništa ne znače. Ono što je od značaja jeste beskrajna plodnost koja ispunjava taj hladan prostor. Naš univerzum nije ogromna praznina saturnovskih dimenzija, već beskrajno obilno jupiterovsko bogatstvo. Kada ga posmatramo iznutra ka spolja, možemo videti da je veoma veliki, ali, ako pogledamo spolja ka unutra, ne možemo, a da se ne divimo ogromnom obilju kojim je taj svemir ispunjen. Dok posmatram odsjaj sunčeve svetlosti na malim graškama znoja na Alfonsovim bicepsima, smatram to dokazom da smo mi centar u kosmosu punom značenja.

Zato ti predlažem da nečim čvrstim zapušiš uši svom dečku, sve dok ne nauči da ih koristi pametnije; umesto toga, ohrabri ga da koristi svoje oči, da pogleda ovaj svet odozgo nadole jednako često koliko odavde posmatra zvezde gore. Jer, samo u tome je sadržano razumevanje mreže koja povezuje ono gore i ono dole u jedno.

tvoja brižna Neptunija"

iz "Prave astrologije", J. Frolija